INTERVJU PROF. DR MIOMIR PETROVIĆ: PISANJE JE I KRST I KRUNA

Prenosimo u celosti intervju pod nazivom Pisanje je i krst i kruna Prof. dr Miomira Petrovića autorke Ljiljane Šarac koji je urađen za njen portal.

Ne morate čoveka uvek da sretnete da biste ga upoznali. Gospodina Miomira Petrovića preporučili su mi njegovi romani ,,Miris mraka” i ,,Kuća od soli” koje sam sa uživanjem pročitala.  Osvojili su me svojom rafiniranošću, nesvakidašnjim imanentnim poetikama, lepotom jezika, ritmom samo njima svojstvenim… Društvene mreže su ovog romanopisca, profesora, dramaturga, predstavile i kao čoveka koji je pristupačan i spreman na razgovor. U dve reči smo se dogovrili da uradimo intervju.

Dobro došli u njegov svet!

Šta Vas je iz detinjstva odredilo, utemeljilo, učinilo da budete čovek kakav ste danas?

Ukoliko odgovorim roditelji i okruženje u kome sam odrastao, možda to neće zvučati dovoljno originalno. Ili upravo hoće, budući sa živimo u eri odricanja od svake vrste prošlosti, svake vrste determinante pa i porodične. Šalim se, ne merim svoje odgovore po tome koliko su originalni ili ne. Svakako moralni uzusi moje porodice, ali i emocionalna otvorenost, kao i čvrsto usađeno uverenje da za nama ostaju tragovi u snegu i da valja paziti kakvi će to tragovi biti.

Rođeni ste u porodici u kojoj je Vaš otac gosopodin Gradimir Petrović gradio i izgradio uspešnu karijeru akademskog slikara. Šta je prelomilo da Vaše sredstvo izražavanja bude reč, a ne linija i boje?

Bolje je što je tako. Naime, odrastao sam sa decom drugih slikara ili vizuelnih umetnika i znam koliko je teško kada nastavite putem svog roditelja, tim pre ukoliko kasnije stvarate u istom mediju. Ali, da budem iskren, čini mi se da u suštinskom smislu moj pristup stvaranju: temi, eshatologiji, ontologiji pa čak i tehnici tretiranja forme nisu mnogo udaljeni od promišljanja mog oca. I ne vidim u tome bilo kakvu manu. Ali postoji tu još jedna stvar. Moj otac je bio duhovit, leporek i u društvu omiljen govornik. Mislim da se pripovedanje u meni određivalo prvenstveno u slušanju tih priča, detalja, analiza psihologije drugih, čak i beskrajnom humoru koji nisam uspeo da nasledim u tom integralnom smislu, ali je to bilo dobro uputstvo kako se može posmatrati život. Tragikomično ili dobronmerno. Iza svake slike postoji priča i to sam naučio u kući. Da budem znatiželjan prilikom analize prizora, bio on slikarski ili lični doživljaj stvarnosti. Nekada sam išao sa ocem i njegovim studentima sa Fakulteta primenjenih umetnosti na ekskurzije ili pohode srpskim manastorima u okviru studija slikarstva. Pamtio sam priče i anegdote koje je pripovedao svojim studentima više nego likovne prizore. Možda se tada polako rađala glad za pripovedanjem. Pa i sada, kao pisac već više od dvadeset godina, uvek polazim od prizora. Za mene je nemoguće da prvo ne vidim scenu, situaciju, grimasu… i tek onda je opisujem. Tako da za mene pripovedanje nije toliko udaljeno od fotografije, filma ili slikarstva.

Imate li knjigu koja Vas čvrsto vezuje sa dane osnovne ili srednje škole? Zašto?

Razmišljam kako da vam odgovorim na ovo pitanje. Možda ću neke razočarati ali nisam bio previše primeran đak pre dolaska na Fakultet dramskih umetnosti. Odličan uspeh da, kampanjac da, ali moju lektiru su u osnovnoj školi činili stripovi, a ne književna dela. Autori poput Hermana, Mebijusa, Huga Prata i Manare. Za srednjoškolski period vezuju me Markesovih ,,Sto godina samoće”, Singerov ,,Rob” i ,,Hadrijanovi memori” Margaret Jursenar. Teško štivo za srednjoškolca, ali i izabrano nasumično iz porodične biblioteke. Kao naturščik, tada autodidakt, birao sam ono što mi se učini interesantnim. Onda, na kraju srednje škole Handke. ,,Spori povratak kući”. Handke je došao sa filmovima Vima Vendersa, pogotovo ,,Nebom nad Berlinom”, sa pokretom New German Cinema. Naši nas izbori određuju, čak i onda kada nismo svesni da su izbori. Možda je to ispalo na dobro. Uronite odmah u kvintisenciju pripovedanja, ne zamarate mladi um sa ornamentikom, populizmom, podvrgavanjima željama čitalaca. Kao da sam predosećao šta će neoliberalizam i diktatokratija sveta, nakon pada Berlinskog zida, doneti u umetnost. I uopšte u naše živote. Pa se time nisam mnogo ni zamarao. Kada sada pogledate kič koji čini srž komparatistike na svetskim, poglavito američkim univerzitetima, i to se predstavlja kao ,,literatura”… onda vam je drago što ste u godinama kada se čita Sidni Šeldon čitali Petera Handkea, a ne Sidnija Šeldona. Dobrog pisca oblikuju dobri pisci. Ukoliko to želite od umetnosti. Ukoliko, pak, želite uspeh, medijsku pažnju, novac, popularnost… onda ne treba čitati dobre pisce već vešte influensere pa od njih skidati ,,lopovsku školu života”. Na kraju krajeva sve su to stvari izbora.

Da ste imali pismeni na temu: Kad odrastem biću… – šta biste tada napisali?

,,Filmski reditelj”. Možda će moj odgovor povezati nekoliko prethodnih na Vaša pitanja. Pripovedač, svakako, ali tada mi se činilo mnogo više u audio-vizuelnom smislu nego u prozaističkom. Možda me je jedan drugi Vendersov film, ,,Pariz, Teksas” uveravao da je to ono čime treba da se bavim. Tek kasnije, tokom studija dramaturgije osetio sam koliko je timski rad u pripovedanju (a dramska umetnost je svakako zajednička kreacija) daleko od moje usamljeničke i homo-faberovske prirode. Tako će se kasnije kristalizovati da je roman medij u kome se osećam svoj na svome. U smislu prava ali i odgovornosti. Volim, naime, to breme individualne odgovornosti. Možda to nije pametno ali je tako. Bar u mom slučaju. Kao stvaralac u individualnom umetničkom činu vi ste odgovorni za sve račune, za sve uznose ali i padove u kvalitetu, ponekad i za pohvale, ponekad za pokude. Ali to intimno računovodstvo na kraju ostaje čisto, samo vaše. Ponekad kao krst ponekad kao kruna.

Koliko studije dramaturgije uče pisanju? Da li se tu radi o savladavanju tehnike? Koliko je podsticajan rad u grupi?

Ukoliko to želite. Nakon 22 godine koliko predajem mlađima od sebe (kao asistent prvo, docent, vandredni, pa redovni profesor) shvatam da ukoliko ne želite da učite ne postoji ta škola koja će vas naučiti tehnici. Ukoliko ste gladni, onda ćete svuda naći školu. Ne nužno ni na univerzitetima. Ima toliko talentovanih pisaca koji nemaju formalno obrazovanje. Pisca, na kraju, niko ne pita za diplomu. Pitaju vas za delo. I treba. Bibliografija je prava biogarfija pisca. Nisam želeo da upišem Filološki fakultet jer su mi se takve studije činile suviše statičnim, arhivarskim a ja sam želeo kreaciju, probu, brzinu, batine, priznanje talenta ili otpisivanje talenta već na studijama. A to se, tada, naglašavam tada, zaista moglo dobiti na odseku za dramaturgiju beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Kao omladinac trenirao sam biciklizam koji je samo na oprvi pogled individualni sport. To je bila moja velika škola opštežića i osobenožića, da se poslužim tim terminima. Ali voleo sam sport i osećanje pripadnosti tokom trka. Hoću da kažem, rad u grupi je podsticajan kao i u sportu: kritika nastupa odmah, neprospavane noći, borba sa sopstvenom sujetom kreće odmah i tu nema mnogo laganja. Ili, kao u zatvorskom dvorištu ili palubi broda. Ali pazite: nama su tehnike pripovedanja predavali Slobodan Selenić, Jovan Hristić, Gordan Mihić, Vladimir Stamenković, Živojin Pavlović, Dubravka Knežević… teško da je postojala jača ekipa pripovedača početkom devedesetih na drugim fakultetima.

Kada je romanopisac stao na ramena dramaturgu?

Odmah po diplomiranju, uz malo sreće i dosta zalaganja u studentskim danima, došao sam  na mesto dramaturga pozorišta Atelje 212. Kasnije ću biti dramaturg i Narodnog pozorišta u Beogradu. Tu, u poslu scenskog dramaturga, u tada ogromnoj produkciji bez obzira šta ko danas priča o sredini devedesetih, shvatio sam da sam solo igrač. Da je potreba da ispričam priču mnogo veća od tih partikularnosti i sitničavosti koje, sasvim prirodno, nosi rad na pozorišnoj predstavi. Težak je to hleb, pogotovo za glumca. Ali glumcu pozorište pripada. Njemu i kruna. Svi ostali u pozorišnom činu su, što bi rekli surovi Amerikanci, technical support. Pazite, u pozorištu se često poseže za najlakšim rešenjem, za trivijalnim sredstvom jer to je dve i po hiljade godina nepromenjen, živ organizam u kome pulsiraju različiti organi različitih funkcija a sve zbog toga da se ,,pređe rampa”, da emocija stigne na drugu stranu u istom trenutku. Ako može i da bude prihvaćena istoznačno. To se kosilo sa mojim tempramentom i mojom sujetom, zlonamernik bi dodao.Tako sam otišao u stvaralačkom smislu ka drugom mediju. I nisam se pokajao zbog toga.

Predajete (između ostalog) predmet Kreativno pisanje. Navedite nam njegove postulate. Bez čega se ne može?

Kreativno pisanje je moj bazični predmet i na njemu sam stekao svoj profesorski rang. Autor sam i dva udžbenika iz te oblasti i godinama sam to predavao u Beogradu. Sada predajem taj predmet na Higher College of Technology u Emiratima. Pa, odmah da odgovorim, ne može se bez: likova, jasnih motivacionih sklopova među njima, jake strukture i Frajtagove piramide, dobrog i pomalo neočekivanog zapleta, verovatnosti i nužnosti u povezivanju događaja, dobrih bočnih priča koje ne remete osnovni narativ već ga oplemenjuju, jasnog i logičnog raspleta i… katarze. Uostalom, to nam kaže još Aristotel u ,,Ars poetici”. Ili se može!? Danas se romanom proglašava i partikularni proizvod, mešavina polupijanih snatrenja, memoara i ličnih utisaka pripovedača. A kada nedostaje pripovedačka struktura (kao u slučajevima dela najmanje desetak dobitnika NIN-ove nagrade u poslednjih 20 godina) onda nikome previše potrebni tumači (kritičari) kažu: ,,avangardan pristup i rastakanje klasične strukture”. Nije nego! Ha. Ha. Lako je rastakati i prezirati modalitet koji niste u stanju da napravite. Uostalom, to je karakteristika uopšte neoliberalnog sveta u kome planetarno boravimo. Uniziti, a ne uzvisiti. To je danas tako u ekonomiji, zdravstvu, vojsci, policiji, građevinarstvu, politici… zašto bi bilo drugačije u umetnosti!?

Slušala sam najvrsnije profesore glume koji su govorili da otkako kandidat otvori vrata, poželi dobar dan i priđe katedri, oni znaju da li je za glumca ili nije. Kako Vi prepoznate budućeg pisca?

To je prilični tačno tvrđenje. Budući mladi pisac se ponaša slično. Prepoznajem ga po sjaju u očima, nervoznoj gestikulaciji, po tome što ne gleda direktno u oči sagovornika ali ne zato što ga ne poštuje već zato što će se plaši da će zaboraviti nit priče u kojoj živi, više nego u pravom životu. Pravi pisac nije neko ko ,,može” da napiše priču. To, više-manje može svako pismen i dovoljno informisan. Danas svako tipka po tastaturi pa se i posao pripovedača čini lakim i dostupnim. Dovoljno je da ukucate na YouTube-u “Creative Writing” i dobićete pregršt tutorijala od sedam, osam minuta gde vas neki momci i devojke iz svojih mladalačkih soba ,,uče” kako da napišete roman. Ali, pravi pisac je onaj koji ,,ne može a da ne” ispriča priču. Onaj koji bi progovorio i na lakat. Onaj koga priča muči i proždire sve dok je ne izbaci iz sebe. Na papir ili ekransku belinu.  Naravno to je tek početak. Prvi posao pedagoga je da ga smiri, sedativira, pa onda da ga upozna sa činjenicom da nije prvi i unikatan, da su sve dobre priče već ispričane. Ali šta to mari kada ih je uvek moguće ispričati iznova. Na drugačiji način. Književnost neće biti mrtva ni kada okrenemo peti krug istovetnih zapleta. Jer nešto je uvek novo i promenjeno u tim zapletima.

Šta Vam je odlazak u inostranstvo doneo? Da li Vam je nešto oduzeo? Koliko su drugi odmakli od nas?

Prvenstveno zaključak da uopšte nisu odmakli. I to da se mi stalno pribojavamo, zbog nesrećnih okolnosti u kojima već 25, 30 godina živimo, da su oni negde ,,odmakli”. Ne može poslušničko i potrošačko društvo daleko da odmakne. Ono je u konzumerstvu, u standardu, u omlitavelosti duha i intelekta. U poslušnosti, u ,,Veži konja gde ti gazda kaže”, u bezbednoj sferi postojanja. Nikako u nemiru, koji je za umetnost i nauku neophodan, već u blaženom miru. Mnogo se mi samoporičemo. Dobro su nas naučili tome. Verovatno je zato i Jugoslavija, čiji nisam preveliki obožavalac ali je svakako bila uređeno i mnogo pravednije društvo od današnjeg, morala biti razorena prvo psihološki, spoljnom propagandom a tek onda i uz pomoć lokalnih krvnika. Bilo šta što je dobronamerna emanacija individue danas mora biti osuđeno. Tehnički, društvo u kome trenutno živim kao gastarbajter je na oko naprednije. To je san naše aktuelne premijerke – digitalizacija. Ali cena standarda je hinjenje emocija, površnost komunikacije i nikakav cilj. Cilj razvijenog sveta je da ne može ništa da se uradi ili promeni. A stalno se nešto, kao, menja, prebacujete levu kolonu u eksel programu u desnu, stalno je tu presija da ste slobodni, da možete šta vam padne na pamet. A zapravo ne možete ništa. To galopirajuće napreduje i u Srbiji. Intelekt je nešto što moramo da krijemo, da kao rani hrišćani nađemo katakombe u kojima bismo bili zaista svoji. Daleko od pogleda razularene kvazi-demokratske mase. Koja ne oprašta izuzetnost pojedinca.

Na koji način promovišete Vaša dela? Šta se pokazalo najdelotvornijim? Koliko Vas ima na društvenim mrežama?

Puno. One su postale bastion kakve takve razmene pravih informacija. Dok nam je to još dozvoljeno. Jeste, to je i poligon samoreklamerstva ali tu se informacija probija. Zahvaljujući facebook-u ja imam stalnu, vibrantnu komunikaciju sa svojim čitaocima. I to je dobrobit, proveravate tu, koliko god da ste samouvereni u svom radu, da li i kako nešto menjati. Pratite i prate vas. To je deo cene slave, koliko god je danas u Srbiji smešno govoriti o slavi.

Kako provodite ove dane poleća 2020. kada nas je sve osujetila i negde ,,uštopovala” korona? Pišete li nešto novo?

Pokušavam da pišem, ali nemam dovoljno vremena, bojim se. Naravno, čitaoci mogu da očekuju još jedan roman inspirisan Orijentom i dalekim putovanjima. Nakon ,,Persijskog ogledala”, ,,Libanskog leta” pa delimično i ,,Kuće od soli” mislio sam da sam završio taj Orijentalni ciklus. Preseljenje u Emirate doneće, uz Božiju pomoć, još jedan roman inspirisan Istokom. A da li nas je korona ,,uštopovala” kako kažete? I više od toga. Mislim da ćemo i poreklo i posledice korone preživljavati jako teško. Nadam se toliko teško koliko sam predvideo u poslednjem romanu ,,Black Light”.

Koji savet biste dali ljudima koji žele da počnu da pišu ili to već čine?

Upravo ono što sam Vam na početku pomenuo. Treba da dobro razmisle da li je to priča koju samo ,,mogu” da ispričaju ili ,,ne mogu a da je ne ispričaju”. Nakon toga da dobro razmisle: da li su u stanju da to urade. Ukoliko odgovori na ta pitanja podignu u njima adrenalin i bes… onda treba da nastave.

Fotografija Ana Serano