IMG_1670

RAZGOVOR: PROF. DIJANA MILOŠEVIĆ I EUĐENIO BARBA

Razgovor prof. Dijane Milošević, koji je vodila sa rediteljem Euđeniom Barbom u listu Politika, sekcija Pozorište, od subote 23. juna ove godine, možete pročitati ispod:

JUGOSLOVENI SU BILI VELIKODUŠNI

Euđenio Barba, reditelj, poreklom iz Italije je 1964. godine u Oslu osnovao Odin Teatar, jedno od najstarijih i najčuvenijih pozorišta na svetu. Godine 1966, Odin Teatar se iz Osla preselio u mali grad na severu Danske – Holstebro, gde se nalazi i danas, promenivši ime u Nordijska teatarska laboratorija/Odin Teatar. Članovi Odin Teatra  dolaze iz jedanaest zemalja i sa tri kontinenta. Pored kreiranja i produkcije predstava Odin Teatar je razvio i niz drugih aktivnosti, kao što su pedagogija, gostovanja, organizacija i produkcija festivala, rad sa različitim društvenim grupama,  izdavaštvo, filmska produkcija i mnoge druge.

Euđenia Barbu srećem na Internacionalnom teatarskom festivalu u prestonici Transilvanije Sibiu, jednom od najvećih i najznačajnijih pozorišnih festivala u svetu. Odin Teatar igra svoju predstavu „Drvo“ i kao tokom svih pedeset i četiri godine postojanja Odin Teatra, Euđenio Barba je prisutan na svakoj predstavi, gde lično uvodi i smešta gledaoce da bi se na kraju i sam smestio pored izlaza i sa pažnjom pratio dešavanje. Razgovor vodimo u parku, gde na njegovu želju sedimo na klupi na suncu, koje ovaj veliki umetnik i izuzetan čovek, potpuno mladalačke energije, upija.

U programu vaše poslednje predstave “Drvo”,  Luka Ruka, scenograf koji sarađuje niz godina sa Odin Teatrom, je pisao kako ste ga pozvali da radi sa vama već nekoliko puta na vašoj poslednjoj  predstavi. On je pisao o tome šta to predstavlja za njega, a mene interesuje šta to znači za vas?

Euđenio Barba: To je vrsta mentalnog stanja u koje uđem. Kao da mi  je to poslednja prilika da radim sa svojim glumcima i nešto kažem kroz predstavu. Poslednje pitanje  koje postavljam i koje moram da podelim u formi predstave orkestrirajući odnose, tekst i naravno priče. Ako mislite da je to poslednja predstava onda radite u kompletno različitom stanju svesti i takođe sa posebnom koncentracijom i izoštravanjem svih svojih energija. Ponekad vi uživate i u fazi  procesa koja jeste i ponavljanje. Posle šezdeset godina u teatru ja sam zaista sve video i umesto osećaja odbacivanja, distance kada vidim da moji glumci ponavljaju ono što su već radili, postavljajući to pitanje – šta ako je ovo poslednji put – ja takođe tražim način da ih stimulišem, da razbiju taj oklop repeticije. To je mentalno stanje koje meni pomaže da idem tamo gde znam šta  ću naći, ali takođe to je način kako da pronađem i otkrijem nova rešenja.

Koja je vaša lična motivacija da nastavite, da još uvek kreirate predstave posle toliko mnogo, ne samo godina, već posle toliko priznanja, nagrada, profesionalnih potvrda?

Euđenio Barba: To je veoma različito sada nego na početku. Kada sam bio mlad, ja sam radio teatar zato što sam hteo da pronađem rešenje za  svoju situaciju stranca, emigranta. Ponekad su ljudi bili veoma dobri, velikodušni prema meni, samo zato što sam bio stranac, a ponekad su me tretirali rasistički. I rešio sam da nađem masku koja će da izbriše taj prvi utisak da sam stranac. Tako sam stavio masku umetnika i pozorište je postalo moje sklonište. Ali tokom godina motivacija se menjala – npr. važna motivacija je posle nekoliko godina bila kako da steknemo znanje, zatim kako da pravimo predstave bez određenog  mesta gde bismo mogli da ih igramo, glumci su bili mladi, itd. – sve je to bila motivacija. Kako steći profesionalnu autonomiju koja se tiče profesionalnog znanja, ali takođe i u ekonomskom smislu, kako steći određeni prestiž koji bi nam omogućio da nastavimo i da odbranimo nezavisnost. Onda je došao period kada je motivacija bila svesnost o tome koliko je  mnogo drugih grupa, novih generacija, našlo u Odin Teatru, u onome što smo radili, neku vrstu referentne tačke, ohrabrenje. Bili smo svesni da predstavljamo primer koji ih je stimulisao, u smislu energije i trajanja. Sada, mislim da je motivacija različita. Zajedno sa svojim  glumcima, sa kojima radim pedeset, četrdeset pet, četrdeset, trideset godina, sam sada na ivici. Približavamo se poslednjem činu drame od pet činova  i uskoro ćemo otići. I mi imamo svest da imamo ogroman kapital: zgradu, nekoliko sala u kojima može da se radi, regularne državne subvencije, grad čija je populacija zainteresovana za vrstu teatra koju radimo, imamo kredibilitet kod naših političara koji nas prate pedeset godina, možemo reći pet generacija političara koji su, uprkos političkoj partiji kojoj pripadaju, uvek podržavali ovu grupu stranaca koja jeste Odin Teatar, koji su ponosni što imaju teatar koji je različit od drugih. Sve ovo je ogroman kapital koji je pod rizikom da može u momentu da nestane. Poslednjih pet, šest godina ja sam radio da bih sačuvao ovaj duh i mentalitet laboratorije koji ne vezuje teatar samo za pravljenje predstava već za mnoge druge aktivnosti, kao što su pedagogija, rad u zajednici, istraživanje, izdavaštvo itd. Ta vrsta mišljenja je prepoznata i prihvaćena u Holstebrou i može da napravi sredinu za druge  generacije, za druge umetnike, koji će da kreiraju svoje kompletno različite predstave i realizuju  svoj rad. I to je ono na čemu radim poslednjih godina, da izgradim tu vrstu motivacije  da sačuvamo nukleuse, jezgra  malih laboratorija koje će da nastave sa radom.

Šta vidite kao vašu najveću prepreku sada, jer ideja “prepreke” je nešto čime ste me  zaista inspirisali u mom radu – kako raditi sa preprekom, a ne odustati?

Eugenio Barba: Ono što me sada najviše uznemirava jeste možda da energija koju sam ranije imao više nije tu. Sa mojim godinama osećam da tokom relativno kratkog  perioda u danu ja konzumiram svoju energiju. To je prepreka. Tako da moram da shvatim kako da konstruišem arhitekturu svog vremena danas,  koja će da bude stimulativna i za mene i da stimuliše druge, što je veoma različito od onoga kada sam bio na vrhuncu snage.

Kakav je vaš osećaj Evrope danas i kakav je vaš odnos  prema njoj?

Imam osećaj da postoji nešto što možemo zvati Evropom. Iako je taj pojam neuhvatljiv, kao voda, ne možete je zadržati u ruci. I to znam, jer na primer, kada sam u Aziji ili Južnoj Americi, ja se osećam kao Evropljanin. Ne kao Italijan, ili Norvežanin, ili Poljak, već Evropljanin. Postoji određena svesnost o istorijskom procesu, koji može da bude potpuno suprotan kada se radi o različitim nacijama. Može da  bude kao neka vrsta onoga što podrazumevamo pod patriotizom, onoga kako prepoznajemo osećaj slobode, osećaj individualnosti istovremeno sa osećajem pripadanja nekoj vrsti kolektiva, horizonta koji ujedinjuje te individualnosti. Prepoznajem u istoriji Evrope sve to, što je veoma različito u odnosu na neko drugo mesto. Da li  me sve to dovodi do određenih zaključaka u mom radu, da li se odražava u njemu – naravo da. Na početku rada na predstavi ja obično postavljam jedno pitanje da bih predstavu završio sa nekoliko pitanja.  Kroz npr. poslednju predstavu “Drvo” postavljam pitanje da li je moguće predstaviti u predstavi  zlodela koja su počinili  određeni gospodari rata u Africi i u Evropi. Bez osude, bez toga da li je to ispravno ili pogrešno što je činjeno, već da li je kroz moju profesiju, kroz umetnička sredstva, kroz odnose koje grade glumci između sebe  u predstavi i odnosa  sa publikom,moguće da se suočimo sa tim iskustvom koristeći umetnički jezik.

Znajući vas i Odin Teatar niz godina, stekla sam utisak da imate poseban odnos, posebnu povezanost sa našom zemljom. Da li je tačan moj osećaj?

To je tačno. Jugoslavija je bila zemlja sa kojom sam imao posebne veze. Na početku je to bilo zato što sam na neki način bio usvojen od strane norveške porodice. Kada sam napustio Italiju, imao sam sedamnaest godina i radio sam kao emigrant u radionici, kao varilac. Čovek iz te porodice koji je bio samo desetak godina stariji od mene, je bio komunista. On se borio tokom rata protiv nacista u partizanskom pokretu i posle rata je bio jedan od volontera koji su došli u Jugoslaviju da izgrade auto put. On je stalno pričao o tome kako su Jugosloveni bili velikodušni, kako su bili puni entuzijazma ali takođe i svesti da se neke stvari ne mogu počiniti u ime bilo koje ideologije. I u tom momentu počeo sam da na neki način idealizujem tu zemlju. I kada sam 1958. prvi put, nakon dugog putovanja autostopom došao u Jugoslaviju, otkrio sam da je ono što mi je taj čovek pričao istina. Sretao sam siromašne ljude koji su me pozivali u svoje kuće, nameštali mi krevet, hranili me.

I onda je došao moment, kada smo, iako samo nekoliko godina stara trupa, bili pozvani na BITEF. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su imali hrabrosti da pozovu vema mladu, trupu sa “anomalijom”. I mi smo došli sa svojom predstavom “Ferai”. To je bio, ja mislim, tek treći BITEF i od tada smo stalno pozivani. Tokom niza godina, sve dok Jovan nije otišao, Beograd je bilo jedno od mesta gde smo skoro uvek predstavljali svoje nove predstave. I za mene je jako važno da pokažem na koji način starim sa svojim glumcima. Tako da sam izgubio neku vrstu svoje teatarske domovine, kada smo prestali da budemo regularno pozivani. DAH Teatar nas je bio pozvao (povodom 20 godina rada DAH Teatra) i to nam  je bilo jako važno. To su sve razlozi zašto vaša zemlja, koju sam nazvao Jugoslavija, a sada je nekoliko zemalja, ima posebno mesto u mojoj biografiji.

Vi nikada niste režirali dramski komad. Mislim da je važno da nam kažete zašto ste izabrali da ne režirate drame, već ste uvek počinjali od teme koja vas je zanimala. Zašto je to tako?

Postoje vrlo konkretni, materijalni razlozi za to. Kada sam počeo da radim, ja sam imao samo četvoro glumaca u trupi. A komad koji mi se jako dopao, koji sam izabrao je imao četrnaest karaktera.Tako da sam razgovarao sa autorom i rekao sam mu da moram da napravim neku vrstu adaptacije, da napravim jedan karakter od nekoliko, da skratim neke delove itd. Autor mi je rekao da je on napisao komad, ali da je na meni da uradim šta želim i da ja odlučim šta ću sa tekstom. Dakle do moje drastične adaptacije teksta nije došlo zato što sam hteo da budem originalan ili aktuelan, već zato što sam bio primoran da ga skratim. I kasnije smo nastavili još deset godina da radimo sa piscima i autorima, ali koji su uvek pisali drame sa brojem likova koji nije odgovarao broju glumaca u mojoj trupi. Ali mi smo trupa, tako da sam ja morao da angažujem sve svoje glumce, ne kao u ostalim pozorištima gde je jedan broj glumaca mogao da se angažuje dok su ostali čekali do sledeće predstave da budu angažovani. Tako da tek kada smo napravili predstavu “Kuća mog oca” koja je bila bazirana na biografiji Dostojevskog, koju smo takođe igrali na BITEF-u, smo krenuli od teksta koji je napisao jedan istoričar, a ne od napisanog komada. Tada smo otkrili da je to bila jedna od mogućnosti, nešto što smo godinama radili, ali nismo shvatali.

Taj način rada je kasnije uticao na ceo pozorišni svet. Danas taj način rada zovemo “divajzing” tj. teatar koji nastaje u procesu, napisane su već teorije o tome.

Eugenio Barba: Tako je. U novoj knjizi, koju upravo Nikola Savareze i ja pišemo, ” Pet kontinenata teatra” o materijalnoj kulturi glumca, to je drugi deo “Rečnika pozorišne antropologije”, bavimo  se pomoćnim  glumačkim tehnikama postavljajući pitanja: Kada radiš teatar? Kako radiš teatar? Gde radiš teatar ? Za koga radiš teatar? I zašto radiš teatar? U toj knjizi ćete videti da, kada se na istoriju teatra gleda sa tačke gledišta glumca, da su nove ideje u teatru vrlo često nastajale usled prepreka i nedostataka, vrlo često ekonomskih ograničenja. I to je imalo ogroman uticaj na razvoj glumca, naći rešenje za te probleme.

Vi  često mislite u paradoksima. Već sam vas pitala šta je vaša najveća prepreka danas. Takođe me interesuje šta mislite da je vaša najveća prednost danas, posle toliko puno godina u teatru, sada kada imate toliko iskustva i mudrosti?

Ja sam sada u situaciji da mogu da radim sve  što poželim. Ne zato što nešto mogu da uradim, već zato što me se više ne tiče šta će se desiti. Šta može da se desi – da me stave u zatvor zato što sam napravio ogroman dug zbog rada na predstavi? (smeje se). Ono što je za mene sada smisao jeste to što vidim puno mladih ljudi koji žele da urade nešto drugo. Hoće da urade nešto različito. Ali oni očekuju da će vrlo brzo dobiti pomoć.Umesto da spremaju sebe na izdržljivost, na otpor, da žive na ivici, na margini, ali da održavaju živim onaj izvor koji ih je nagnao da izaberu svoj put. Mogu da kažem danas da mediokritetstvo ne postoji. Mi sami biramo da budemo mediokriteti.

Ako razmišljate o Odin Teatru  trideset – četrdeset godina od sada, kakva je vaša vizija, šta biste voleli da vidite?

Mnogo cveća na našim grobovima (smeje se). Što će značiti da će biti nekoga ko kaže ”hajde da zalijemo to cveće”! (smeje se). Želeo bih da vidim kontinuitet sredine koja će da neguje pozorišne umetnike koji će koristiti ovu profesiju za odbranu pre svega ličnih ideala, stanja slobode, paradoksa gde disciplina i anarhija mogu da kreiraju predstave koje će angažovati gledaoce.